"Oni koji danas
govore da je kod Miloševića postojao neki zlikovački predumišljaj,
govore o nečem što, po mom mišljenju, nije postojalo. Ispada
da je Milošević precizno planirao i Vukovar i Sarajevo, da
je njegova namera bila, i nekoliko zločinaca oko njega, da
sve to tako izvedu. Naravno, Milošević je odgovoran za mnogo
toga, ali ne mislim da je postojala zavera o kojoj pričaju
Srđa Popović, Sonja Biserko i drugi. Prosto, kada zločini
počnu, kasnije se veoma teško stvari mogu kontrolisati. Miloševićeva
Srbija nije uporediva sa Hitlerovom Nemačkom. Ja to pokušavam
da kažem. Međutim, sud u Hagu i ovi ljudi koji u Srbiji guraju
tu priču o zločinima to neće da prihvate. Oni su, čini mi
se, prihvatili neku vrstu zapadne propagande."
Ovo nisu reči Vojislava
Koštunice, ni rečenice Dobrice Ćosića: ovako za
podgorički Monitor razmišlja Stojan Cerović,
nekoć jedan od najuglednijih srpskih komentatora, danas zajedno
sa svojim listom (Vreme) cementiran na patriotskom
braniku otadžbine odakle je pogled domoljubno jasan: sve valja
relatizovati, nigde ne žuriti, polako sve odvagati, misliti
o nacionalnom interesu!
Kad ovakve poruke šalje
Stojan Cerović - čovek koji je za vreme Miloševićevog zločinačkog
režima ispisao seriju antologijskih tekstova upravo o srpskoj
krivici i srpskim zločinima, čovek čiji su se tekstovi mesecima
prepričavali u opkoljenom Sarajevu - šta očekivati od običnog,
neobrazovanog puka, spremnog da uvek i svaki put (pogledati
rezultate predsedničkih izbora u Srbiji gde je duet Voja &
Voja dobio gotovo dva miliona glasova!) uživa u nacionalističkim
orgijanjima?
Kako ta Vojina & Vojina
Srbija razmišlja o ratnim užasima videlo se kad je beogradska
agencija Strategic Marketing svojevremeno radila istraživanje:
koliko građani s ove strane Drine znaju o ratnim zločinima
nad Srbima ali i o ratnim zločinima koje su (navodno, razume
se) učinili pripadnici naše etničke grupe. Ogromna većina
anketiranih u stanju je da izdeklamuje spisak svih "srpskih
stratišta", ali tek zanemarljiva manjina (desetak odsto)
jedva može da se seti nekog od masakara za koje se "smatra
da su ih učinili Srbi"!
Recimo, najnovije otkriće
masovne grobnice u Srebrenici (Kamenica) nije vest koja bi
interesovala srbijanske medije: sa izuzetkom Danasa
koji je o tome obavestio svoje čitaoce - svi ostali prave
se gluhonemi, kao da će priča o Srebrenici nestati ako se
o njoj ne piše.
Stojan Cerović - kao jedan
od ideologa teze da je "priča o kolektivnoj krivici -
opasna", precizno objašnjava odakle Srbiji preti opasnost:
"Izgleda da u određenim krugovima u Srbiji postoji
interes da se pitanja prošlosti, zločina i odgovornosti pokrenu
na način koji nije u interesu Srbije. Prosto, otvorio se prostor
za razne gluposti, pogrešne interpretacije koje ne vode opštoj
koristi. Naravno, ja mislim da rasprava o prošlosti treba
da se vodi. Ali, iz onoga kako kritičari Vremena i
B92 to sada rade ispada da je krivica isključivo srpska, a
da su žrtve isključivo na drugoj strani. Možda je to u većem
delu tako, ali nije sasvim tako i daleko je od toga. Prosto,
postoji i veoma veliki broj žrtava i na srpskoj strani. Valjda
je to očigledno. A, recimo, kada Srđa Popović u polemici sa
mnom govori o žrtvama, on govori samo o žrtvama drugih naroda…"
Prokletstvo ekvidistance
- da svi u smrti nekrofilski budemo jednaki, koliko mrtvih
Bošnjaka toliko mrtvih Srba i točno toliko mrtvih Hrvata -
nije obuzelo samo Cerovića, nego i sve one po Srbiji koji
na pomen hladnjača s ubijenim Albancima, koncentracionih logora
oko Prijedora, masakara u Bijeljini i Bratuncu, zverstava
u Vukovaru… uvek pitaju: "A šta su oni nama radili?".
Taj Question - koji smrdi
na alibi osvete, na puku ravnodušnost spram bilo koje i bilo
čije žrtve - današnji je refren miliona srpskih građana koji
neće da slušaju priče o ratu, sve im je to tako dosadno, ubili
- pa šta, rat je, prijatelju, u ratu se svašta dešava. A onda
opet, iz drugog plana stiže Stojan Cerović da nas upozori:
"Rečnik kojim pojedini ljudi govore o zločinima, rečnik
optužbi, prosto je ratni. Naravno, ja ne mislim da bilo koji
stvarni krivac treba da bude pošteđen od odgovornosti i kazni,
ali isto tako mislim da ne treba proširivati odgovornost.
Priča o sekundarnoj krivici trebalo bi da se vodi pažljivo.
U ovoj polemici, recimo, Srđa Popović govori o odgovornosti
onih koji su glasali za Miloševića. Međutim, mislim da su
ljudi koji su u prošlosti glasali za Miloševića to radili
iz raznih razloga i ne vidim kako se svi oni mogu smatrati
odgovornim. Uostalom, sam Milošević nikada nikome nije obećavao
rat…"
Rečenicu da Milošević nikad
nikome nije obećao rat - davno smo čuli od Vojislava Šešelja,
Ratka Mladića, Radovana Karadžića, Veselina
Šljivančanina, Vojislava Koštunice… a sad, eto, i
od Stojana Cerovića! Ratni zločini? Šta li to beše?
Milošević,
ipak, najavljivao rat |
| Tekst Nataše
Kandić objavljen u listu Danas, drugog oktobra
|
 Izjava
novinara Vremena Stojana Cerovića da "sam
Slobodan Milošević nije nikome obećavao rat", u oštrom
je sukobu sa činjenicama. Zato je važno ukazati na te
činjenice.
O namerama Slobodana
Miloševića njegov najbliži saradnik i saveznik u kreiranju
"zajedničkog kriminalnog poduhvata", Borisav
Jović, govori u svojoj knjizi Poslednji dani
SFRJ. U zabeleškama pod naslovom "Planovi vojske
za obaranje vlasti u Sloveniji i Hrvatskoj i za izlaz
iz krize" od 25. februara 1991. godine, on kaže
da Vojska, sa osloncem na Srbiju, Crnu Goru i "srpske
partije u BiH i Hrvatskoj" (str. 276), treba da
"kombinovanim političkim i vojnim merama sruši
vlast prvo u Hrvatskoj, a potom u Sloveniji" (str.
277). "U kolebljivim republikama (Makedonija i
BiH) kombinovanim političkim merama - demonstracijama
i pobunama - treba srušiti rukovodstva ili ih preokrenuti
u drugom pravcu. Ove aktivnosti valja kombinovati i
sa nekim vojnim akcijama" (str. 277)…
"Konsultujem
se sa Slobodanom Miloševićem o planu vojske. Pročitao
sam mu svoje zabeleške od reči do reči. On smatra da
je sve to dobro izuzev što Sloveniju treba ostaviti
na miru. Samo Hrvatsku treba tretirati." "Na
pitanje šta da radimo ako ne postignemo dovoljnu većinu
u Predsedništvu za odluke koje su potrebne, on misli
da odlučujemo sa onoliko članova koji su 'za' i da će
vojska 'poslušati'. Smatra da je logično da 'uklonimo'
svakoga ko će se suprotstaviti takvoj akciji Predsedništva"
(str. 278).
Sam Slobodan Milošević
je iste 1991. godine otvoreno i nedvosmisleno govorio
o ratu za granice kao srpskom državnom interesu: "Mi
moramo obezbediti jedinstvo ako želimo da kao najveća
i najbrojnija republika diktiramo dalji tok događaja.
To su pitanja granica, suštinska državna pitanja. A
granice, kao što znate, uvek diktiraju jaki, nikad ne
diktiraju slabi... Ja sam naredio mobilizaciju rezervnog
sastava milicije. Dalje, angažovanje u formiranju novih
snaga milicije, a Vlada je dobila zadatak da pripremi
odgovarajuće formacije koje će nas učiniti u svakom
slučaju bezbednim, odnosno učiniti sposobnim da branimo
interese naše republike, srpskog naroda izvan Srbije.
Ako treba da se tučemo, bogami ćemo da se tučemo."
(NIN od 12. aprila 1991. godine). Dakle, da li
Milošević nikada nikome nije obećavao rat? |
Arhiva Dani
277
|
