auk Rona Haviva kruži Srbijom: Krv i med, izložba ratnih fotografija ovog čuvenog američkog reportera, ponovo je - po treći put - zatvorena pre nego što je otvorena; nakon junskih događanja u (Titovom) Užicu gde je četrdesetak srpskih patriota različitih ideoloških uverenja (od socijalista i radikala preko četnika mekše koljačke linije do tvrdih ravnogoraca s kamom u zubima) sprečilo Antisrpsku Photo Propagandu, ne dozvoljavajući ljudima da vide što je to Haviv, vaistinu, snimio - dogodio se Čačak: tamo su pravoslavni nazi-jurišnici, u umetničkoj hippy-koaliciji "skinheads/ljotićevci", fizički krenuli da se obračunavaju sa organizatorima izložbe; u neviđenom fašističkom linču, teške telesne povrede zadobio je Ivan Zlatić; konačno, pre nekoliko dana (nedelja, 25082002), revolucionarni Kragujevac pod stijegom Crvenog samoupravnog barjaka doživeo je da mu se u Staroj skupštini, u porti Miloševe crkve, okupe domoljubi u crnim majicama s kojih nas je psihopatski gledao Radovan Rašo Karadžić; policijska preporuka novinaru spram demonstranata: "Nemoj da ih iritiraš, bili su na ratištu", sumira Serbian Feelings mesec dana uoči predsedničkih izbora gde su Havivove teme ne samo politički nepoželjne nego i krvavo razarajuće za svaki mentalni sustav koji pokušava da se leči nacionalnom psiho-terapijom opće nevinosti sakrivenom u celofanu Historijske Žrtve.

Prosto pitanje: zbog čega su The Serbs tako osetljivi na Havivove fotografije - jer, očigledno, nije reč o montažama; tko bi još montirao onu fotografiju Srpskog Oca & Srpskog Sina: otac u četničkoj odeždi, sin s artifical lisicom oko vrata, foto-aparatom i cirkuskim cilindrom, u ambijentu razrušenog Vukovara… kao da je Fellini ustao iz groba i noir-kadrom uhvatio mentalni sklop Miloševićeve šizofrenije - taj Question ne počinje i ne završava samo golom slikom u kojoj arkanovci šutiraju mrtvog Muslimana; reč je, zašto da ne priznamo, o Opštenarodnoj Potrebi da sopstveno krvavo smeće gurnemo pod tepih, sakrijemo, zaboravimo, malo relativizujemo ("Pa šta su oni nama radili"), potvrdimo da je Rat jedna strašna stvar u kojoj se "svašta" dešavalo, što bi nam sad jebani Ron H. stizao da nas podseća kad smo se baš lepo organizovali!

Trenutak kad se Havivova izložba skandalima vuče Srbijom i kad je samo pitanje da li će netko/negdje poginuti zbog jebenih fotografija - samo je deo Opšte Freeze-Frame-Konfuzije za čije razumevanje nije potrebno iščitavati Umetnost; podatak da je, prošle godine, 27062001, otvaranju Havivove izložbe u Zagrebu prisustvovao predsednik Hrvatske, Stjepan Mesić, nameće se kao politički izazov Srbiji: gde ste, gospodo, bili u Užicu, u Čačku, u Kragujevcu?

Uopće ili bar uopšte, pitanje Slika Ratnih Zločina ili pitanje Ratnih Zločina, gde se Ron Haviv savršeno uklapa - ovog je časa, zahvaljujući (priznajem, sopstvenim tj. Lukovićevim) tekstovima u Danima i Feralu postalo The Issue za medije koji se zovu Vreme i B92. Osnovno pitanje: je li Srbija spremna da prizna što je sve rađeno u njeno ime, na koji krvavi način, zbog čega i kako - ne samo da nailazi na spontano organizovani otpor Patriotskih Snaga, već, a to je ono o čemu se javno sporimo i gde Havivovi radovi imaju i te kako smisla: hoćemo li da kažemo, javno: jeste, činili smo zločine, hoćemo o tome da govorimo imenom i prezimenom, tko, gde, šta i kako, zbog čega bismo se sakrivali iza "ratnog vihora", kao da su oni što nose majice s likom Radovana Karadžića neki umetnici, anarhisti, koji li su kurac… dovoljno hrabri da se promovišu na Guči, uz trubače, ili u Kragujevcu, uz policijsko obezbeđenje… kao da ne znamo da su Karadžić i Mladić ne samo najveći zločinci nego metaforični blood simboli one Crne Serbie čije su uživanje leševi, rat, ubijanje, klanje, teritorije…. i poruke da će Srbi, opet, ako bude sreće, krenuti u rat… Videli smo to sve na nogometnom susretu između naše dve Independent States, pre neki dan u Sarajevu: Haviv In Vivo, tri prsta podignuta u Karadžićevu čast, upravo kao u Guči, među trubačima, gde se od četničko-trubačkih fraza nije moglo živeti.

Ali, kad se vratimo fotografijama, kad mozak programiramo na back u Prošlost, onda je Ron Haviv ne samo naša savest nego i naša mannah - poklon s neba, da utvrdimo Ratno Gradivo i shvatimo osnovne postavke Agresije. Nesrećna Srbija - ponekad mi, jebi ga, žao ove zemlje - ne samo da nema želje da se suoči sa Ron Haviv-sindromom (kako priznati da smo kao The Serbs klali, ubijali, maltretirali, izbacivali iz stanova, silovali; bili, dakle, ono što jesmo - prirodni i neposredni), nego je Haviv trn u oku; zar danas, sad, kad je pitanje da li ste za Koštunicu, Labusa ili Šešelja obojeno ili ekonomijom ili legalizmom ili geografijom - treba da se bavimo Ronovim prizorima od pre 11 godina, ne samo da se bavimo: nego da pred tim slikama sedimo mesecima i godinama, nikako u najnovijem egzorcizmu kolumniste Vremena Stojana Cerovića - praktično uverenog da je Rat Okončan Pravedno - sve ćuteći, gledajući najpotresnije prizore Užasa pod srpskim nožem ili srpskim tenkom ili srpskom haubicom uperenoj ka Sarajevu.

O tome se radi; ili je bilo zločina ili ih nije bilo; a, bilo ih je - stotine tisuća poginulih, ubijenih, raznesenih i zaklanih nisu i ne mogu da budu alibi za nekakvu novu "liberalnu" Srbiju u kojoj čak ni Ron Haviv, sa pedesetak fotografija, nema nikakvu šansu. Objašnjenje: da su ljudi iritirani potpisima za slike (u kojima piše, recimo, da su "Albanci morali da napuste Kosovo pod pritiskom srpskih vojnih vlasti" ili da su "Srbi s Pala granatirali Sarajevo") najjevtiniji su populistički obrazac u komplikovanom objašnjenju zbog čega mi, The Serbs, nikako i nikad ne možemo biti krivi; prvo, jer nam je vera miroljubiva, gotovo da smo balkanski hipici, toliko smo cool; drugo, nikad nismo ništa uzimali tuđe, sem Hrvatske i Bosne, ali to ne računamo, omaklo se; treće, baš smo mi, Srbi, neki fini narod, zar nas ne brane Dobrica Ćosić i Matija Bećković, evo, u odbranu Srba stao je i Stojan Cerović - kako Ron Haviv može da pomisli da sve ovo preživi, upamtiće on Užice, Čačak i Kragujevac, morao bi da upamti, što ne bi upamtio, zar ovo nisu Srpski Bedemi Slobode koji poništavaju fotografije kao takve?

Priča o Havivu - koliko god bila fotografska - vraća Srbiju u njeno primalno stanje: u času kad se za vlast očajnički bore Koštunica, Šešelj, Labus i, iz Haaga Milošević, verovati u sliku imidža iz prošlosti ravno je otkriću Pravoslavnog Jetija; opšte srpsko odbijanje da se s fotografijama suočimo spram rata/ludila/zločina… tek je početak uoči nogometa ili budućeg rata.

Nemajte iluzija: ili će Sarajevo biti biti srpsko ili ga neće biti! O tome se radi. Zato, kad imate priliku, vratite se Havivu: on je bio u Bijeljini 1992, lično video kako srpski nacionalni interes nogom i nožem funkcioniše. Ako te slike preskočimo - preskočili smo ono malo preostalog srpskog razuma; zato je slučaj "Haviv" mnogo više od Gole Fotografije. Pitajte Cerovića iz Vremena: sve će vam kolega uredno objasniti!

Arhiva Dani
272