DANI: Kad smo dogovarali ovaj intervju, rekli ste da ste umorni od "pevanja, radija, televizije, novina…" Je li to najava povlačenja ili način izbjegavanja novinara?

RAMADANOVSKI: Ma, nije. Zadnjih godinu i po dana retko dajem intervjue. Znaš, meni je na omotu zadnje kasete slajd star četiri godine. Meni su u zadnje četiri godine izašle četiri kasete, ali mene mrzi slikati se, pa stalno uzimam stare slajdove. Izgleda da mi ih je ponestalo i verovatno ću morati da se slikam. Malo mi je to sve dojadilo, ja volim da dam pravi intervju. Uvek kad dođu novinari, uglavnom počinju sa pitanjima tipa sa kojom si pesmom prošao, ko ti je pomogao, kako si počeo… Svi hoće tu neku priču. Ja im kažem - znate šta, ljudi, ja već pevam 14 godina i 17.000 puta sam ispričao priču kako sam počeo da pevam. Jebeš takve intervjue. Ako nemaš šta da kažeš, nemoj ni da govoriš.

DANI: Istina, sa Vama je objavljeno bezbroj sličnih razgovora, ali niti u jednom nema ni rečenice o Vašem eventualnom kafanskom iskustvu.

RAMADANOVSKI: Nisam pevao po kafanama iz razloga što ja nisam bio tezgaroš. Ustvari, nisam ni sanjao da ću da budem pevač. Ja sam propevao slučajno, voleo sam da pevam k'o klinac: društvo se skupi, odemo u klub narodnjaka pijani, ja uzmem mikrofon, otpevam dve od Muharema, dve od Tome - znaš taj neki gradski fazon - i kroz to su svi znali da ja volim da pevam. Meni je bilo glupo da ja radim u kafani za platu kad sam mnogo više love uzimao na druge stvari.

DANI: Dosta pjevača, međutim, tvrdi da je kafana škola pjevanja i test za svakoga ko od toga hoće živjeti. Slažete li se s tim?

RAMADANOVSKI: Znaš šta, ja ne potcenjujem kafanu, taman posla. Mnoge velike zvezde su završavale karijeru u kafani, kao što je Toma Zdravković, kao što je Bora Spužić Kvaka. To su veliki umetnici i velika imena. Svi mi pevamo u kafani, ali ja pevam za lovu. Ne pada mi na pamet da pevam mesec dana u jednoj kafani, to je glupost. Ne kažem da je to glupost za druge ljude, to je njihov posao, kao što bih ja radio u fabrici ili bio autolakirer, što sam neko vreme zaista i bio. Bolje mi je, kad sam već postao zvezda, da gostujem dan, dva, tri, uzmem lovu i vratim se kući. A prije, da pevam mesečno u kafani za platu i bakšiš, nije mi bio cilj. U to vreme se mnogo manje radilo, a bilo je mnogo više love.

DANI: Imate li u planu sada snimiti neke od tih pjesama koje ste voljeli pjevati?

RAMADANOVSKI: Imam u planu, ali nikako da uradim. Uvek se pojavi neka nova ploča, pa neka turneja, inostranstvo… Snimio bih te stare Muharemove pesme ili Tomine. Znaš, dve ove, tri ove, četiri ove, te neke stare hitove koji se još i dan-danas pevaju.

DANI: Jeste li ikada pjevali nešto drugo sem narodnjaka?

RAMADANOVSKI: Jesam. Ja sam odrastao na funky muzici. Kao dete sam voleo da slušam Olivera Dragojevića ili Kemala Montena. Znaš šta kažu za mene? Da sam ja jedan specifičan Ciganin. Malo Cigana voli taj fazon muzike.

DANI: Kako to da ga Vi volite?

RAMADANOVSKI: Verovatno zato što sam odrastao sa belim ljudima i zato što je to neki gradski fazon, pa je to ostalo u meni.

DANI: Kako je to okruženje u kojem ste rasli reagovalo na Džeja kao folk zvijezdu?

RAMADANOVSKI: Bio sam jedno vreme, recimo, najveća zvezda u Jugoslaviji. Niko nije mogao da mi priđe, imao sam solistički koncert pred 30.000 ljudi na Sajmu. Bio sam kao Michael Jackson! Ali ja nikad moje prijatelje i drugove nisam promenio: ovo je moj ćošak, ovde sam rođen, ovde sam odrastao. Šta mi znači sad što sam postao zvezda ili što sam postao neko i nešto? Nemam ništa protiv novih prijateljstava, druženja itd., ali smatram da je moja duša ovde pa bio ja pevač ili ne bio. Ja moram da dođem ovde - ovo sam, jebi ga, ja.

DANI: Nemate prijatelja sa estrade?

RAMADANOVSKI: Pa znaš kako, ja sam sa svima super, nisam se ni sa kim zamerio, al'… Neki put Sinana Sakića dovedem ovde zato što je on isto čovek iz raje, dođu i Aca Lukas i Željko Samardžić. Dobar sam sa svima ali slabo se družimo.

DANI: Vi ste rasli na Dorćolu i, očito, jako ste vezani za to mjesto. Šta je to što Vas tako čvrsto veže za "rodni kraj"?

RAMADANOVSKI: Dorćol je najstariji deo grada Beograda, uvek je bio na nekom, kao, lošem glasu zato što su prvi mangupi u Beogradu poticali odavde. Dorćol ima dušu i tradiciju i, ne zato što je ovo moj kraj, ovo je najbolje mesto za druženje ali i mesto gde mlađi poštuju starije. Recimo, toga na Novom Beogradu više nema, više se ljudi i ne poznaju i nemaju te kontakte. A mi se ovde svi družimo po 20 godina. Ja sam kao dete bežao iz škole, iz prvog razreda, i virio kroz prozor ove kafane jer nisam smeo da uđem. Ovde su bili ti stariji mangupi ovde je bio prvi bilijar u gradu, kad niko nije znao šta je bilijar. Onda ja tako gledam i, ako je hladno, oni me zovnu da uđem i gledam kako igraju. Ti ljudi i dan-danas dolaze ovde, igraju remi, kockaju. To su već stariji ljudi, imaju po 60 godina, ali mi ih i dalje poštujemo.

DANI: Prvo što ste mi pokazali jeste Titov portret. Otkud ova slika ovdje i je li to samo dio enterijera ili uspomena na neka prošla vremena?

RAMADANOVSKI: Kad se renovirao podrum, našli smo tu sliku, obrisali prašinu i stavili je ovde. Ja nisam politički orijentisan i ne interesuje me politika, ali ne možeš da kažeš da je neko lepše živeo kasnije nego u Titovo doba, da je imao više para, bio slobodniji… Ja i dan-danas, kad idem u neku drugu republiku koja je bila u Jugoslaviji, ne verujem da sam u drugoj zemlji. Isti narod, pričamo isto, pičkaramo se, razumemo se, a druga država!? Al' dobro, sad nije na meni da o tome sudim. E gde je još Dorćol specifičan: u zadnjih deset godina stradanja i ratova, ovo je jedini kraj gde nikada nije bilo nacionalizma! Evo ova rupa, ovaj kafić, dan-danas ovde dolaze i Muslimani i Šiptari i Srbi i Hrvati. Bukvalno svi. Neviđen je ovaj kraj: ko god je došao sa strane, bez obzira ko je on i šta je, uvek je lepo dočekan i ispraćen. Ja sam napravio jednu takvu kombinaciju: upoznao sam Gagija, čovek iz Sarajeva, Srbin, i on je došao kod mene u goste. Organizovao sam da se u ovom kafiću sretne sa svojim najboljim drugovima, a jedan je bio Musliman, a drugi Hrvat. Tako su se ubili od alkohola u ovom kafiću da ti ne možeš da veruješ. Počastili su ceo kafić, bilo je zezanje, posle su otišli u Porto na večeru i ostali do pet sati ujutro. Tako mi je zbog toga bilo drago i kažem ti - ovaj kraj spaja ljude.

DANI: Vaše posljednje gostovanje u Sarajevu okončalo se u policijskoj stanici. Do sada su svi ispričali svoju verziju policijske akcije u restoranu "Zujevina", sem Vas. Možemo li čuti i tu stranu priče?

RAMADANOVSKI: Meni je sve to bilo glupo, jer sam prvi put posle toliko godina otišao u Sarajevo. Mislim, išao sam i ranije, ja nikad nisam zentovo, pravo da ti kažem. Jesam dok je bio rat, pa gde ću dolaziti kad se puca. Kasnije sam išao do Baščaršije da pojedem ćevape i pite, ali nikada da pevam. Bilo mi je neprijatno zbog svega toga, jer svi su znali da sam dole, a ispao je problem oko tog hapšenja. Novinari su kasnije pisali neke gluposti, a istina je da smo ja i moj kolega uhapšeni kao i svi drugi gosti. Bila je racija, verovatno je taj ministar policije imao neke nesporazume sa Niskom (Nijaz Karkelja, op. a.) i sa Fikrom (Fikret Kajević, op. a.) pa se čekalo da oni budu na okupu i da ih pohapse. Mene uopšte nisu imali razloga da hapse, ali, ipak, bio sam u policiji. Niko me nije dirao, sasvim korektno su postupali prema meni, zadržali me sat vremena, k'o i sve druge, uzeli podatke i pustili.

DANI: Kako je policija reagovala kad je vidjela kako Vas dovode sa ljudima s kojim oni često imaju posla?

RAMADANOVSKI: Ja nigde ne biram društvo. Ni tamo ni ovde. To što sam ja pevač a što oni rade druge stvari, to je njihova stvar. Ja gledam ljude po tome kakvi su prema meni. To što moj drug ide u Italiju na šanu, jebi ga, to je njegov posao; to što sam ja zvezda, to je moj posao, razumeš. Ali mi smo drugovi. Ko god šta da radi, to je njegova stvar. Dobro, ne družim se sa manijacima i kretenima, ali ne mogu ja da promenim ljude.

DANI: Halid Bešlić je jednom rekao da se rock and rollom uglavnom bave obrazovani ljudi, dok je među narodnjacima 80 odsto nepismenih i da se većina njih još i hvali svojom glupošću. Slažete li se s njim?

RAMADANOVSKI: Halid Bešlić je mnogo dobar čovek i delimično je u pravu. Ne želim nikoga da povredim, ali jednostavno ima pevača s kojim nikako ne mogu da nađem zajednički jezik. Recimo, ja i Miloš Bojanić smo super kolege, pozdravimo se kad se vidimo, ali ja i on nikad nismo seli da pričamo o nekim stvarima, jer čovek drugačije razmišlja, drugačije se ponaša… Ima kolega koje kad te vide, odma počnu da galame, kao: "O đe si, jebote, sunce drago!" Oni imaju neki svoj fazon, a Bešlić i ja imamo neki svoj i nikako ne možemo da se nađemo, ali poštujemo se.

DANI: Vi godinama sarađujete sa Marinom Tucaković, ženom koja piše za nevjerovatno veliki broj pjevača. No, izgleda da najbolje tekstove ostavlja za Vas. Je li to tačno?

RAMADANOVSKI: Znaš kako sam ja upoznao Marinu? Bio sam tu u jednom kafiću, kockao i pao. Onako švorc, stojim ispred kafića kad naiđe jedan dobar šaner i kaže: "Cigane, ajde sa mnom do jedne moje drugarice, imam neku bundu da prodamo, pa da dođemo na vađenje." Meni je u to vreme žena bila u sedmom mesecu trudnoće, a ja švorc; razmišljam kako da pozajmim pare i idem na put. Sednem sa njim u auto i odemo kod Marine kući. Nisam tada imao pojma ko je Marina. Ona proba bundu i još neke stvarčice, kad ovaj kaže: "Da vidiš kako moj drug peva." Mislim, kakvo pevanje, pusti me, u pičku materinu, nije mi do ničega. Tako smo se mi upoznali i posle stalno smo imali neke kombinacije. Mi odemo tako opet nekom prilikom kod kod Marine, bilo je neko zezanje i ja počnem da pevam. Ona odma' kaže: "Ti moraš da snimiš ploču." Kakvu ploču, pa ja sam prevario pet hiljada ljudi? Ona je insistirala, jer zna celo moje detinstvo, od domova pa do svega što sam radio. I stvarno, napisala je bezbroj hitova: Uspeo sam u životu, Ugasila si me, Nedelja, Gde ću sad, moja ružo; Sunce ljubavi… Znaš zašto ona Ceci napiše dobre pesme? Zato što je imala buran život! Karleuši napravi dobru pesmu zato što je ribetina, Željku Samardžiću isto pravi dobre tekstove jer on je čovek Mostarac, ima zanimljivu prošlost, kao i Aca Lukas. A šta da napiše nekom Baji?

DANI: Koji je od svih Marininih tekstova najbliži onome što Vaš život jeste?

RAMADANOVSKI: Vetrovi me lome, ja teram po svome, ne čekaj me, ženo, ne čekaj me, dome…

DANI: Kome noćas treba gitara bez žica…

RAMADANOVSKI: Kome treba čovek umornoga lica? Tako je.

DANI: Kako se u te, uslovno rečeno beogradske pjesme, uspijeva onako dobro uklopiti zvuk Orijenta?

RAMADANOVSKI: Ako realno gledaš, 80 posto muzike je pokradeno iz Turske, Arabije i Grčke. Evo, na mojoj zadnjoj ploči ima, četiri komada iz Turske i dva iz Grčke. Znači, od osam pesama šest je ukradenih. Jednom kaže Dino Merlin da sam mu maznuo pesmu. Ono: Dan bez svetla zora bez petla… Ustvari, to je Jacksonova pesma, a on je maznuo od njega, a ja od njega. Ima i onaj Esso Beštija. Znaš ono: Soba tesna ona besna... I on kaže, kao, Džej mi ukrao pesmu. Jebo te, pokrao sam milion novčanika a da ne ukradem pesmu, ma, idi u pičku materinu. Čuj pesma, barem kod nas još može da se krade. Jebi ga, nije ovo Engleska: tamo ako ukradeš pesmu, najebao si.

DANI: Zašto je, zapravo, za hit važno imati dionice koje podsjećaju na istočni svijet?

RAMADANOVSKI: Brate, fol je u tome što su Turci bili 500 godina ovde. Pa ne možeš ti to tek tako da zaboraviš. Pola klope je Turska ostavila, od pasulja do sarme i baklave. A orijental je u krvi. Ta se muzika slušala i sve to ide sa generacije na generaciju. I dan-danas krademo muziku od njih, jebi ga - kvalitet. Oni su za nas izmislili muziku.

DANI: Vi nikada niste skrivali romsko porijeklo, za razliku od nekih Vaših kolega; Dragana Kojića Kebe, naprimjer.

RAMADANOVSKI: On može to da isfolira, beo je, jebi ga. Romi su vekovima bili proganjani od ljudi i stalno ih bije loš glas. Kad gledaš realno, većina Cigana ne voli da radi, svi vole na foru da dođu do love, ne vole da se kupaju, ulično žive… Naravno, imaš više vrsta Cigana: neko živi lepo, moderan tip, pedantan, kulturan, čist, obrazovan… Jebi ga, ako te otac napravio ovakvog, zašto ti treba da pokušaš da budeš neko drugi?

DANI: Ima jedan romski pjevač koji bi, da je bilo samo malo sreće, bio svjetska zvijezda u nečemu što se zove world music. No, ostao je na Balkanu, gdje mu se kvaliteti ne priznaju često. Mislim na Šabana Bajramovića, čija je popularnost, posebno u Srbiji, u stalnom padu. Zašto?

RAMADANOVSKI: Šaban Bajramović je legenda romske muzike, ali moraš da prihvatiš i to koliko godina ima. On je kao Frank Sinatra, ali, jebi ga, svako ima svojih pet minuta slave. Šaban Bajramović ima preko 60 godina, kao i Vida Pavlović. Ona jeste kraljica neke romske muzike, ali je matora, ne može više da peva.

DANI: Zašto su Romi najbolji svirači na Balkanu?

RAMADANOVSKI: A zašto su crnci najbolji sportisti? Jednostavno - rođeni su sa tim, osećaju tu muziku. Kao što blues ili jazz ne može niko da svira kao crnci. Belac može da ga imitira, ali to nije to. Cigani dominiraju u onoj vrsti muzike sa kojom su rođeni. Kao što je neko rođen da bude bokser, razumeš?

DANI: Koliko ste Vi ploča prodali?

RAMADANOVSKI: U, jebo te, pa preko milion, sigurno.

DANI: A koliko ste para potrošili?

RAMADANOVSKI: Koliko hoćeš. Stvarno, mnogo sam love potrošio. Najviše para na ulicu je prosuo, barem tako i druge kolege pričaju, Čola, pa Aca Lukas - on je isto kreten totalni i ja sam tu negde. Ja volim život, ne živi se sto godina i ja radim da bi' potrošio.

DANI: Vi ste jedno vrijeme bili predsjednik Fudbalskog kluba "Dorćol". Šta je s tom funkcijom?

RAMADANOVSKI: To je naš klub i svi smo mi tu da pomognemo, ali i da se zezamo.

DANI: Dakle, i dalje jednako volite fudbal?

RAMADANOVSKI: Kako da ne.

DANI: Koga najviše?

RAMADANOVSKI: Što se tiče ovih novih ekipa, nisam baš nešto oduševljen. Ja sam voleo stari fudbal, dok je bila cela Jugoslavija. Tad je bilo i fudbalera i duela. Sad uglavnom pratim kad je neko evropsko prvenstvo i kad igraju "Zvezda" i "Partizan". Zadnji put kad sam bio u Sarajevu, otišao sam sa Niskom da gledam "Želju". To je ono što volim da vidim.

Arhiva Dani
198