a sam u svijet droge ušao kroz Kaktus, legendarno okupljalište mladih početkom osamdesetih. Kaktus je bio mračna prostorija u Domu mladih u kojoj se puštala vrsta muzike čiji su se ljubitelji prepoznavali po dugim masnim kosama, farmerkama skorenim od dima i znoja nakupljenih u Kaktusu (a bogami i Slozi) i teksas jaknama na kojima su nevještom rukom i panjkavom hemijskom olovkom često bila (pogrešno) napisana egzotična imena hašišarli grupa: Ajron Baterflaj, Di Prpl, D Dors. Redovni posjetitelji Kaktusa najviše su voljeli stajati u ćoškovima, gdje su kljucali glavom u transu koji nam je izgledao drogerski i svirali zamišljene orgulje (sa dvije klavijature). Osim radikalnih hašišara, čija je otuđenost često bila privlačna ženama, jer je njihova tupost izgledala kao duvin, tu su bili i likovi kojima je muzika tek bila izgovor za dobar provod uz pomoć piva, a bogami i droga. Droga se uglavnom sastojala od artana i parkopana, mada su se uvijek pronosile glasine o žešćim drogama koje su konzumirali legendarni i nevidljivi likovi, daleko od pogleda zbunjenih gimnazijalaca (kao što smo bili ja i moja raja). Artani i parkopani su, međutim, bili retorički sveprisutni, u mnogim pričama, a mogli su se naći i u obliku aspirina koje su dileri talili avanturistički nastrojenim gimnazijalcima. Ovi bi onda čitavo veče iščekivali da ih aspirin prodan kao artan pukne, ali sve što bi se desilo bilo je pretjerano znojenje, što od uzbuđenja, što od aspirina. Artanski amateri, kojima su žešće droge bile nepristupačne, ipak su znali sve o njima: jednom mi je jedan dobri hašišar čitavu noć pričao o radosnim efektima kokaina - sve vidiš u paralelnim linijama, naprimjer. Kaktus je bio potpuno egzotično mjesto, stjecište mladih probisvijeta i urbane lohotinje koja se našla u njegovom mračnom kutku. Danas se malo ko sjeća Stoje, koji je nadimak dobio tako što je svako veče dreždao ispred Kaktusa i svakoga pitao: "E, imaš stoju?", i koji se onomad usred ljeta utopio u Miljacki - pričalo se da je bio odvaljen kad se skotrljao niz obalu Miljacke. Tu su bili i raznorazni jalijaši, različitih rejtinga: jednooki Miro Ćoro, koji je bio pola hašišar, pola jalijaš; izbacivači koji su sarađivali sa jalijašima i dilerima, a ponekad se i sa njima marisali, te je razlika među njima često bila nejasna i nevažna; Nikson, koji je jednom u tramvaju ženu koja nije mogla odvratiti pogled od njegovog orangutanskog lica, zapucao nogom u glavu te je ova iz tramvaja ispala, koji je kao oružje u ozbiljnijim tučama (za razliku od otimanja stoja od Stoje) upotrebljavao viljušku za roštilj. A svaki stanovnik Kaktusa, bez obzira da li se drogirao ili ne, znao je ko je Amir Latić, šef policijskog odjela za narkotike, kojeg su se svi bojali i koji je, pričalo se, vršio iznenadne racije u Kaktusu i Umjetničkoj školi. Amir (mnogi su ga tako zvali, kao da je član porodice) vazda je znao ko se i kada drogira i nije se libio da popriča sa roditeljima, direktorom škole, pa čak i predsjednikom omladinske organizacije.

Moja raja i ja smo, međutim, bili novovalna djeca, sa mnogo više zanimanja za punk nego za Woodstock, i skoro bez ikakvog interesa za droge - u ta doba, kao i sada, droge su mi prosto izgledale jako dosadne. Početak kraja Kaktusa je bio kad su sarajevski šverceri na platou Skenderije talili Sex Pistolse, čiji je album bio svjetska senzacija. Poslije su Čičak i Dom mladih organizovali koncerte mnogih grupa koje su proklijale poslije Tita i na tim koncertima se droga bezbeli dilala, ali je malo koga zanimala, činilo se, jer je provod bio dobar i nije trebalo dodatnih stimulansa. Sredinom osamdesetih, iščezle su nevidljive zamišljene orgulje i Di Prpl, a binu su preuzeli Azra i Pušenje i Elvis Dž. Kurtović. A nije se imalo ni para - ono što se imalo, trošilo se na koncerte i klipače pive.

Moje iskustvo, naravno, nije bilo univerzalno, ali je, može se bezbjedno reći, bilo urbani prosjek, mada je lako moguće da sam prosto bio naivan. Ja sam znao, naravno, ljude koji su se drogirali, ali oni su bili egzotični, tek dokaz da je moje pubertetsko pobunjeništvo prirodno pripadalo marginama našeg socijalističkog društva. A obaška što moji jarani narkomani nisu išli dalje od artana, povremenih parkopana i apaurina sa zvekanom. Mada smo za Novu godinu, u četvrtom gimnazije, nakon što smo iscrpili repertoar beslovesnog opijanja i s tim vezanog rigoleta o kojem se poslije razvezivala priglupa priča, podijelili malo travuljine - jedan džoint na nas dvanaest. Naravno, čitavu noć smo čekali da nas pukne, što se nikad nije desilo, ali je, na sreću, bilo mnogo pjanskih provala, te nam se činilo da smo se dobro proveli.

Tek sam se u vojsci, te olimpijske godine, susreo sa pravim narkomanom ovisnikom: došao dečko iz Beograda, sav lepo obučen. Dok su mu šišali duge kose, prvog dana vojnog roka, on je naprasno odlučio da svojoj domovini neće da služi, te se sa stolice naglo digao, ne dozvolivši brici da mu mašinom odere i drugu polovinu glave. Poslije je hodao po kasarni, u farmerkama, pola glave do glave, druga polovina vrlo jebeni repovi do ramena. Tumarao je okolo nervozan, bez droge, bacajući mini-golf lopticu u ruci, ignorišući - na naše veliko zadovoljstvo - urlajuće oficire, čekajući da ga vrate kući, pošto im je bez skanjivanja priznao da je narkoman, da ga bratstvo i jedinstvo uopšte ne zanima i da on u JNA ni pod kojim uslovima ne ostaje. Mnogim ruralnim vojnicima on je bio neko ko je došao drito s Marsa: jednom su se svi oko njega okupili i pitali ga čime se drogira, a onda i zašto se drogira, na šta im je on odgovorio: "Pa, lepo je." Sljedećeg dana je nestao, bezbeli se vrativši u Beograd.

_{(Nastavit će se)}

Arhiva Dani
193

Aleksandar Hemon
hemon@bhdani.com