TEORIJA TJEDNA ZVANOG NEDJELJA IMA OBICAJ
da kaze kako je Sedmi Dan, sasvim slucajno naslov ovog uvodnika, zbir poslednjih 24 casa kad po Marfijevom zakonu svako ispusteno parce kruha premazanog pekmezom obavezno pada na pekmez, ma koliko ga puta slucajno bacali na pod. Nesto slicno proverio sam na sopstvenom primeru, u Sestom i Sedmom Danu, tokom 48-casovnog boravka u gradu called Sarajevo; premazan samo zeljom da sto prije i sto duze izbivam iz grada called Beograd, padao sam na ispitima pred inozemnim ambasadama, naivno uveren da nesto sto se jos iz nepoznatih parapsiholoskih razloga klice "jugoslovenski pasos" nije postalo simbolom zaraze. Bogami, jeste. Tamno plavi, jugoslovenski pasos, na kojem - internacionalno, vodjen geslom "govori srpski da te citav svijet razume" - cirilicnim slovima stoji naslov one drzave koja jos uvijek koristi pekmeznu himnu pokojne hlebne otadzbine (Savezna Republika Jugoslavija), ne samo da je dotakao ono dno zivota o kojem je pevao rahmetli Toma Zdravkovic, vec je postao simbolom za opravdano sumnjicenje svakog od vlasnika ove putne isprave; pitanja o smislu vaseg putovanja na Zapad dobijaju irealnu dimenziju onog casa kad jugoslovenskog drzavljanina pocnu da premazuju pitanjima: mora li bas da putuje, ima li posla, gde mu je ovog casa porodica, koliki mu je godisnji pritisak ako vec nema godisnji prihod, zar ga nije sramota da ostavlja svoju zemlju na cedilu u casu kad su dostojanstvene restrikcije vec zapocele... imate li, gospodine, nekoliko banaka koje ce garantovati da cete se vratiti na svoje ognjiste, imate li, druze, stare roditelje da ih ostavite kao taoce, kako nemate pisani dokaz da ste nezavisan novinar, zar je mogucno da niste clan nijednog profesionalnog Udruzenja?

Traziti vizu od ambasada s cijim zemljama Srbija/Jugoslavija nema i nece imati diplomatskih odnosa, ravno je nadi da ce se ono parce kruha s pocetka teksta okrenuti na pravu stranu; svejedno je da li ste u Budimpesti gde tisuce ljudi danima i nocima ceka na nadu da zauvek napusti zemlju s cirilicnim slovima, svejedno je da li vizu trazite u Sofiji ili Sarajevu. Posvuda, ljudi s plavim pasosem postali su suvisni. Njima je vec odavno istekao Sedmi Dan, njihova jedina nada jeste da se Sedmi Dan produzi na jos nekoliko decenija dok poslednji gradjanin Srbije ne ode i za sobom ne ugasi svetlo. Tek onda kruh s pekmezom imace svoj pravi ukus.

Petar LUKOVIC