JA SAM ODLUCIO DA SE KONACNO PRIJAVIM ZA
americko drzavljanstvo. Ima vec dvije godine kako se legalno kvalifikujem za americko drzavljanstvo, ali se nisam prijavio iz vise razloga. Glavni je generalna lijenost, usko vezana sa strahom od formulara i cinovnika, sto je direktna posljedica odrastanja u samoupravnom socijalizmu i dugih sati provedenih u redu na salterima. Da bi se dobilo americko drzavljanstvo, nekad se mora cekati i do cetiri godine, pod uslovom da birokrati ne izgube tvoje ispunjene mrske formulare i prijave. Jedan od formulara pita da li si bio clan Nacisticke partije izmedju 23. marta 1933. i 8. maja 1945. (prije i poslije toga, izgleda, nije problem); da li si ikada bio clan neke komunisticke partije (nisam, Tita mi); da li si se ikad bavio prostitucijom i podvodjenjem; da li si pijanac; da li zagovaras ili praktikujes poligamiju, i slicno - pored svakog pitanja stoje dva kvadratica: Yes i No, i meni je uvijek frka da se ne zajebem i ispunim potvrdni, pogresni kvadratic. Poseban razlog je mrznja prema birokratskoj vladinoj agenciji koja devera sa imigrantima i njihovim papirima - Immigration and Naturalization Service (INS). INS je vladina agencija sa najvecim brojem naoruzanih agenata, agencija koja ima manje-vise odrijesene totalitarne ruke, buduci da nema lobija ili mocnih kongresmena koji zastupaju interese imigranata. Jos jedan razlog je serija ideoloskih plesova kroz koje moram proci da bi se podicio americkim pasosem: moram poloziti test iz poznavanja americke istorije i vlade, sa pitanjima o broju zvjezdica i strafti na americkoj zastavi i pitanjima o Osnivackim ocima, i na kraju svega moram se zakleti istoj zastavi, od cega mi je, naravno, muka – ja sam skoro nikakav patriota. I jos jedan razlog je bio sto sam ja Bosanac, rodjen i odrastao u Sarajevu, lojalan svom rodnom gradu i ljudima sa kojima sam zivio. Mnogima je pasos samo stvar papira – sto je sasvim u redu – ali meni je to bio simbol te lojalnosti, veza sa mojim predjasnjim zivotom.

Ali preskocicu sve te prepreke, skocicu kroz sve te ideoloske obruce iz dva razloga. Jedan, manje vazan, jeste da je neki supak u bosanskoj vladi dao bosanske pasose Osami bin Ladinu i nekom njegovom adjutantu-ubici. Na stranu moralno-eticke primjedbe, koje su teske i kojih ima puno, izgleda da je potpuno izvjesno da ce sretni nosioci bosanskih pasosa biti pretresani, privodjeni i izdvajani iz redova ostalih putnika diljem svjetskih aerodroma - sto ce mozda ucvrstiti nacionalno jedinstvo i potvrditi da "nas" Zapad ne moze razumjeti - posto su, eto, ne svojom voljom, poceli dijeliti bosansko drzavljanstvo sa jednim od najvecih ubica na svijetu. Sa mojim izbrazdanim licem i kratko osisanom glavom i nadobudnim stavom, idealan sam sumnjivac -vizije austrijskih granicnih sluzbenika, sinova nekadasnjih nacista, kako sa rutinskim zadovoljstvom navlace gumene rukavice za pretres tjelesnih supljina, pocele su me vec proganjati.

Drugi razlog, mnogo vazniji, jeste to sto, kad sam nekidan nazvao bosanski konzulat u New Yorku da trazim formulare za obnovu bosanskog pasosa, ljubazna sluzbenica mi je rekla da, ako sam sa podrucja Federacije, mogu birati izmedju bosnjacke i hrvatske varijante pasosa. Nakon momenta zbunjenosti, ja sam, sa naivnoscu koje me je sada sramota, rekao: "Ali ja nisam ni jedno ni drugo, ja sam komplikovan." Na sta je sluzbenica rekla: "Ne znam…" E, to "ne znam" je glavni razlog. To "ne znam" je znacilo da su ljudi kao ja (a bilo ih je nekad u Bosni, i cak i u Hercegovini, puno) postali tek nelagodna minorna cinjenica, i da bi bosanskim vlastima i konzulatu i sluzbenici bilo mnogo lakse kad bi se takvi prestali javljati i traziti pasose i sprecavati savrsenu, matematicku podjelu na podrucju Federacije, a i sire: ovoliko nas, ovoliko njih, i nista izmedju, i nista okolo. Te sam ja "izabrao" bosnjacku varijantu pasosa.

Nisam ja budala, znam sta znaci Dayton i znam kako je danasnja Bosna i Hercegovina zamrznuta u etnickoj razdiobi, kako je vrla zelja vlasti svih dragih entiteta da nestanu svi oni koji podsjecaju na neugodnu cinjenicu da je Bosna bila nesto drugo prije rata, i cije je postojanje dokaz da je danasnja Bosna monstruozna tvorevina ciji su gradjani primorani (nema nikakvog izbora) da svedu svoj ljudski identitet na etnicki identitet i da onda prate svoje lopovske vodje. Otud me sluzbenicka nelagoda vezana za moje postojanje nije iznenadila. Ono sto me je dotuklo je to sto sam shvatio da sam se umorio od tvrdoglavog dokazivanja, kako Bosancima, tako i Amerikancima, da sam ja potpuno legitiman Bosanac - dosadilo mi je da bistrim svoje komplikovane identitete, a nikoga zapravo nije briga, osim mene i nekoliko prijatelja.

Nisam ja budala ni da mislim da ce Bosna ili bosanska kultura i politika biti uskracene mojim gradjanskim odsustvom, niti da ce me americka gradjanska masa docekati rasirenih ruku i slaviti moj dolazak. Niko zapravo nista ne bi ni primijetio. U izvjesnom smislu, niti cu ja prestati biti Bosanac, niti cu ja postati Amerikanac - osim za granicne sluzbenike i sluzbenike bosanske i americke drzave. Americki pasos ce mi omoguciti da se provlacim prostorima izmedju jasno definisanih i debilnih nacionalnosti, da budem mutni imigrant, covjek sa multipliciranim identitetima, spijun u svim stranim zemljama - a sve su zemlje sada strane, sve dok jednog dana ne eksplodiram u avionu koji je bio blagoslovljen prisustvom Osama bin Ladinovog kofera.