Odrzavanje Samita Pakta o stabilnosti u jugoistocnoj Evropi u Sarajevu daleko od ociju javnosti je ostavilo porazavajucu cinjenicu: Bosna i Hercegovina je na dnu ljestvice kandidata za clanstvo i cvrsce povezivanje sa Evropskom unijom. O Paktu za stabilnost za Dane govori Erhard Busek, koordinator inicijative SECI

PREDSTOJECI SAMIT PAKTA ZA STABILNOST
ju goistocne Evrope u Sarajevu po svo jim ucincima razocarat ce neupucenu bosanskohercegovacku javnost. Ocekivanja da ce jedinstveni skup svjetskih drzavnika vec cinom odrzavanja u Sarajevu imati efekte trajnije od hotelskih zarada u vrijeme odrzavanja samita i nabrzinu pokrpljenih rupa na sarajevskim cestama predstavljaju tek placanje danka zabludama, kako onim o karakteru samog Pakta, tako i onim o sveukupnom polozaju Bosne i Hercegovine u procesu aktuelnih evro-atlantskih integracija.

Prije svega, Pakt o stabilnosti za jugoistocnu Evropu daleko je od vec stecene predodzbe da su Evropa i Amerika napokon odlucile nesretnoj regiji na pladnju prinijeti novac, investicije i zapadno blagostanje. Nista pogresnije od toga! Varka stvorena logikom da regionalni pristup znaci istovremenu i jednaku podrsku svim zemljama u regionu rasprsuje se pred jasnim stavovima svih medjunarodnih zvanicnika da svaka zemlja prethodno mora ispuniti niz preduvjeta koji bi u konacnici vodili clanstvu u Evropskoj uniji.

Veliku nepoznanicu Pakta predstavlja cinjenica da se jos ni na vidiku ne nazire obim sredstava koji je Evropska unija spremna uloziti za njegovo sprovodjenje. Osim toga, ni broj zemalja na koje se on odnosi jos uvijek nije definitivno odredjen. Originalna ideja se vezivala za zemlje bivse Jugoslavije, bez Slovenije, sa Albanijom. Nakon toga je sve vise zagovornika dobila formula "5+2", kojom su Paktom, pored Albanije, Makedonije, Jugoslavije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, obuhvacene i Bugarska i Rumunija. Najnovije ideje vezu se za prikljucenje Moldavije i Turske, cime bi Pakt postao projekt za znatno siri i strateski znacajniji region. No, njegova velika slabost u tom slucaju bi bila kako veliko udaljavanje od inicijalne ideje vezane za pet drzava bivse Jugoslavije, tako i znatno kompliciranje realizacije Pakta, s obzirom na niz specificnosti Moldavije i posebno Turske. Dodatnu opasnost bi moglo predstavljati i moguce povecanje apetita zvanicnika u Bruxellesu, koji bi Paktom pokusali rijesiti sve probleme u Evropi, sto je vidljivo i u glasinama o mogucem ucescu Kipra, Madjarske, Malte, pa cak i Izraela u Paktu.

Ono sto bosanski politicari kriju od ovdasnje javnosti, a sto zapadni zvanicnici za sada uctivo uvijaju u oblande diplomatskih poruka, jeste porazavajuca cinjenica da je Bosna i Hercegovina na zacelju liste kandidata za prijem ili cvrsci odnos sa Evropskom unijom. Ako su razlozi sto su Rumunija i Bugarska daleko ispred nas, onda cinjenica da su ispred Bosne i Hercegovine i Hrvatska i Albanija i Makedonija, a uz uslov odlaska Milosevica sa vlasti cak i Jugoslavija, morala bi duboko zabrinuti ovdasnju javnost, a nacionalni lideri bi se morali crvenjeti i pred ogledalom.

Naime, na primjeru Albanije i Makedonije vidljivo je kakvu je sansu prokockala Bosna kroz protekle cetiri godine. Naime, CEPS-ov vozni red otpocinjanja pregovora, prihvacen 19. maja na sastanku novog sefa Evropske komisije Romana Prodija sa Emersonovim timom, predvidja bezuslovno otpocinjanje procesa pregovora o pridruzenom clanstvu EU sa Albanijom i Makedonijom vec 1. januara 2000. godine. Isti datum bi vazio i za Hrvatsku, uz uslov ocekivane pobjede opozicije na izborima. Cak se i za Jugoslaviju ovaj termin cuva otvorenim, uz uslov prethodnog Milosevicevog gubitka vlasti.

Za Bosnu i Hercegovinu, nazalost, u svim projekcijama voznog reda u papirima koji kruze Bruxellesom nema roka otpocinjanja pregovora, uz formulacije koje govore da ce se on vezati za "sazrijevanje demokratskih institucija". Nesumnjivu odgovornost za ovakvu poziciju Bosne snose aktuelne vlasti, a posljedice ce snositi - svi gradjani. Upravo kroz ovakav tretman Bosne u Paktu na naplatu stizu enormne kamate na sve opstrukcije Dejtonskog sporazuma, uspostavljanje drzavnih institucija i organa, fakticku etnicku podijeljenost zemlje, kasnjenje privatizacije te korupciju i masovni kriminal. Jedan od rijetkih bh. politicara koji je shvatio znacaj Pakta, Haris Silajdzic, vjerovatno nije ni svjestan kada je jednom prilikom, u trenutku rezignacije, rekao: "Dovodimo se u situaciju da nam djeca sutra budu gastarbajteri u Albaniji!"

Svoj dio odgovornosti snosi i opozicija, te nevladine organizacije, koje u Paktu nisu prepoznale poticaj za svoj angazaman, kako za kritiku aktuelnih vlasti tako i za konstruktivan doprinos. Nekoliko nedavnih, krajnje znacajnih i ozbiljnih konferencija vezanih za Pakt raskosno su prezentirali svu jalovost i oskudnost postojeceg civilnog sektora u Bosni i Hercegovini. Zajedno sa predstavnicima niza sjajnih nezavisnih instituta i centara koji se bave temama usko vezanim za Pakt u svim zemljama regiona, sjede i nezavisni predstavnici Bosne i Hercegovine, koji nemaju ni podrsku vlasti, niti infrastrukturu koja bi omogucila izvlacenje maksimuma za zemlju od njihovog ucesca.

Posljednja takva konferencija je odrzana pod pokroviteljstvom Georga Sorosa proteklog vikenda u Ljubljani, gdje je jedan od ucesnika bio i bivsi austrijski vicekancelar Erhard Busek, trenutni koordinator regionalne inicijative SECI. To je bila prilika za postavljanje nekoliko pitanja vezanih za Pakt o stabilnosti.

DANI: Gospodine Busek, sta ocekujete od predstojeceg Samita u Sarajevu?

BUSEK: Mislim da je Samit svojevrstan zavrsni korak u pripremama Pakta za stabilnost, koji daje znak, ne samo regionu vec i cijeloj Evropi, da sada moramo krenuti s njegovim provodjenjem. Bilo bi pogresno kad bi neko imao osjecaj da ce sve zavrsiti u Sarajevu; mislim da ce u Sarajevu sve poceti.

DANI: Sta, ustvari, Pakt o stabilnosti podrazumijeva, da li Vi koji ste u toku sa svim evropskim integracijama imate svoju viziju?

BUSEK: Stvarni sadrzaj Pakta je regionalni pristup koji vodi ka tome da jugoistocna Evropa bude priznata kao dio Evrope i da se kao takva mora ukljuciti u evropske integracije. To je veoma bitno, jer dosad smo imali selekciju pri kojoj su neke zemlje zavrsile pred pristupanjem, neke na pola puta za nigdje, neke zemlje zapale u krizu, i tako dalje, ali moramo sada konstatirati da jugoistocna Evropa jeste Evropa, i da se mora integrirati.

DANI: Ko ce pokriti troskove cijelog procesa? To je, izgleda, jos uvijek najdelikatnije pitanje. Je li to zbog nedostatka politicke volje ili odgovarajucih izvora sredstava?

BUSEK: Mislim da treba podijeliti odgovornost. Po pitanju ratne stete, i u vezi problema izbjeglica, mislim da ce biti zemalja koje ce iz solidarnosti ulagati novac. A sto se tice ekonomskog oporavka, mislim da bih podrzao sistem dodjele zajmova, povoljnih dugorocnih kredita, uz niske kamate. Potrebno je nesto novca za feasybility studije, za ekspertizu, ali mislim da bi uz niske kamatne stope, mozda ne vise od jedan ili dva posto na nekih 25 do 30 godina, taj proces kostao, ali bi dao rezultate. S druge strane, smatram da je neophodno da svima bude jasno da svako mora zaraditi to sto potrosi, i mislim da nije u pitanju tako velik novac kao sto se prica. Rekao bih da su ogromne sume koje su pominjane, milijarde dolara, pretjerivanje. Taj novac je potreban, ali ne za godinu dana, vec na duzi period, i nije toliko neophodan jer imam povjerenja u gradjane regiona, koji su zainteresovani da rade, da razvijaju svoje zemlje i poboljsaju zivotne uslove.

DANI: Da li ima razlike u pristupu Paktu o stabilnosti izmedju EU, s jedne strane, i SAD-a, s druge?

BUSEK: Sto se tice Pakta o stabilnosti, mislim da ce imati posve drugaciji uticaj. EU trazi Pakt o stabilnosti zato sto je jugoistocna Evropa dio Evrope, i zbog pitanja susjedstva: nikom nije u interesu da tu bude nemira, da bude ratova, da dolazi do migracija i tako dalje. SAD na region gleda kroz prizmu stabilnosti, sto je u vezi i sa drugim djelovima svijeta, poput Srednjeg istoka, Srednje Azije, podrucja bogatog energentima oko Kaspijskog mora i Perzijskog zaljeva, istocnog Mediterana...

DANI: Da li je Dejtonski ustav BiH kompatibilan s preduvjetima za evropsku integraciju?

BUSEK: To je jako dobro pitanje. Mislim da bi ispunjavanje dejtonskih obaveza bilo prednost. No, u trenutnoj situaciji i na nacin na koji danas egzistira, mislim da nije kompatibilan.

DANI: Kojom brzinom ce teci proces integracije i da li ce pritom zemlje-partneri zavisiti jedna od druge? Da li ce, recimo, Srbija moci usporiti Hrvatsku...

BUSEK: Nikad ne bih stavio sve zemlje u isti kos. Mislim da, ukoliko neka zemlja odradi zadacu i ispuni uslove, tu zemlju treba primiti. Mislim da je takva zdrava konkurencija medju zemljama podsticaj za dalju transformaciju. Kad bi postojao osjecaj da treba cekati neku drugu zemlju, mislim da bi svako sve odgadjao, sto je pogresno.

DANI: Kako gledate na strahovanja u Hrvatskoj od obnove Jugoslavije, poput proslonedjeljnog teksta predsjednika Tudjmana u Herald Tribuneu?

BUSEK: Mislim da je to prikupljanje politickih poena. U stvarnosti, niko o tome ne razmislja na takav nacin. To stvara zabunu, a mi moramo nastaviti dalje. Jedino rjesenje za region je evropska integracija. To nije obnavljanje stare Jugoslavije, vec gradnja nove Evrope.