IZ DNEVNIKA

PRILAZIM PISACOJ MASINI SA JAKOM
nelagodnoscu. Reci su postale opasne, nabijene pravim dinamitom. U vremenu ratnih zakona, svaka rec lako postaje sumnjiva, metafore i dvosmislenosti nisu preporucljivi. To je nagli, sokantan prelaz iz stanja potpuno obezvredjenog i obesmisljenog govora u stanje kada jedna jedina "opasna" recenica ili neoprezna izjava dobijaju sudbonosno znacenje. Obe ove ekstremne situacije ukazuju da je "vreme izaslo iz zgloba". Za pisca su to najteza vremena jer iskljucuju lakocu, dokolicu, nesmetan prolaz mislima i idejama. Preterano revnosni svedoci su suvisni u vremenima kada zivot postaje jeftina, malo cenjena roba na poljima smrti.

Kako se priblizavam trgu u centru Beograda, metez je sve veci. Stotine ljudi hodaju u razlicitim pravcima, u velikoj zurbi, svuda se cuje preglasan govor koji tera zle cini. Neprirodna uzmuvanost, skoro panicna, kao da je dzinovska noga zagazila u mravinjak proizvodeci opstu pometnju. Sa Trga dopiru zvuci rok muzike, decaci i devojcice okupljeni na Trgu igraju svoj "ples pod vesalima", dance macabre. Vec sutra, neki od njih ce biti zrtvovani bogu Baalu. Odjednom, zagrmi ritam sekcija bubnjeva ispunjavajuci paranoicnim bukom citav prostor. Mediji ovo opisuju kao prkos bombama, kao ispoljavanje patriotizma. Ali onaj ko to posmatra sa strane moze osetiti, fizicki, gotovo do bola, prisustvo istovremeno stvarnog, realnog i metafizickog straha, nekakav gust, lepljiv uzas koji odasvud izvire.

Ruska cudotvorna ikona doneta je u Beograd. Bogorodicu Kazanjsku, s porukom patrijarha ruskog Aleksija Drugog za spas srpskog naroda u najnovijim stradanjima, patrijarhu Pavlu predao je u Patrijarsiji arhimandrit Trojicko-Sergijevske lavre otac Teognost sa sabracom. Patrijarh Pavle sluzio moleban pred cudotvornom ikonom ciji je prvi prelozak ikonopisan pre cetiri veka. Nade se polazu u nebo i u cudo, ali je stvarnost prozaicna, ogoljena, svak stoji sam nasuprot sebi, dalje nego ikada od vere i nade, od Boga.

Dva najpouzdanija nacina da se postane histerican: Gledanje televizije i odlazak u skloniste.

Ko od svega ovoga ne poludi, taj nije normalan (grafit)

Zapanjujuca preciznost pogadjanja predvidjenih ciljeva (projektili ispaljeni sa Jadranskog mora ulecu kroz vrata, prozore, spustaju se kroz krov) i neverovatne "greske" (rusenje citavih ulica u Aleksincu, Cupriji, Surdulici, direktan pogodak u voz sa putnickim vagonima, autobus na mostu, bombardovanje kolone albanskih izbeglica). Mnostvo civilnih zrtava u tzv. "cistom ratu" koji zapravo i nije rat nego samo "vazdusni napadi" u svrhu "uterivanja demokratije". Sve je pocelo recima srpskog predsednika na Kosovu: "Niko ne sme da vas bije" Srbima na Kosovu, a evo, okoncava se porukom americkog predsednika Albancima sa Kosova "Niko ne sme da vas bije". Na Kosovu danas nema vise ni Srba ni Albanaca.

Rat je neiscrpna tema umetnosti, pa tako i pozorista. Najbolja i najveca dela dramske knjizevnosti svedoce o strahotama rata, o moralnim i duhovnim iskusenjima koje ljudskoj individui namecu ekstremne situacije. U ratu izbijaju jake emocije, a emocijama se izuzetno uspesno manipulise.

U okolnostima ratnog stanja cveta "crna berza" osecanja gde se cesto rog prodaje za svecu: licemerje proglasava za rodoljublje, politicko profiterstvo za odanost otadzbini, a jeftina, transparentna propaganda za najvisi domet patriotizma. Covek pojedinac postaje nemocan u sudaru sa ratnom "masinom za mlevenje mesa". To su sve podatne dramske teme jer su temeljne vrednosti drustva postavljene pod krupan upitnik, a dramaticni potresi izazvani ratom potiru citave drzave i narode, menjajuci geografiju i istoriju.

Rat i ratno stanje otvaraju prostore mnogih velikih iskusenja. U mracnim vremenima, teatar se moze uzvisiti do mitskih i arhetipskih visina, ali i pretvoriti u obican eho dnevne propagande. Tada umesto snaznog glasa umetnika odjekuju gromke poruke, prizemnog i plitkog sadrzaja, za dnevnu upotrebu. Ovo plitko, jeftino, probitacno "rodoljublje" nije dugog daha. Pravi teatarski rodoljubi su, kako se uveravamo iz dugotrajne istorije pozorista, upravo oni koji nisu slavili rat, velicali ratni duh, unistavanje i samounistavanje, nego i u takvim vremenima saopstavali umetnicku istinu o izvitoperenju osnovnih humanih vrednosti.

U jednom razgovoru poznati sociolog D.J. iznosi tezu kako upravo prisustvujemo (kao nemi i zaledjeni svedoci) okoncavanju stvaranja nacionalnih drzava na prostoru nekadasnje Jugoslavije. Jedina stvarna posledica bombardovanja Srbije jeste, po recima D.J., ocevidna homogenizacija svih politickih partija, priblizavanje ideoloskih protivnika s leva i s desna, konacno postizanje konsenzusa oko nacionalnog interesa (odbrana Srbije), stvaranje jakog antizapadnog raspolozenja i na svemu tome zasnivanje novog identiteta izraslog iz poznatog stereotipa i predrasude o "zaveri citavog sveta protiv Srbije" i negativnog imidza Srbije u svetu. Istovremeno i Albanci "nacionalno sazrevaju" i sticu svoj identitet izgradjen prvenstveno u odnosu na negativan stav prema Srbiji i Srbima.

Ovakva objasnjenja gube iz vida multietnicnost Srbije. To je njeno prokletstvo, kada vec nije blagoslov, sto bi trebalo da bude (mozda ce jednoga dana ipak biti). Srbije zapravo nema bez tog etnickog sarenila. Etnicki cista, Srbija kao nacionalna drzava svela bi se, duhovno i teritorijalno, na sopstvenu senku, na karikaturu svega onoga sto se spominje kao vrhunski "nacionalni interes".

U kulturnom dodatku Politike pise pesnik Mica Danojlic: "Postoji prostacko i postoji civilizovano jednoumlje, ali brbljarija bahatih covekoljubaca je uvek jedna te ista. Juce proleterski internacionalizam, danas mondijalizam; juce bratstvo i jedinstvo, danas ljudska prava. I uvek ista pena na usta."

Ovo je, nazalost, uverenje znatnog broja ovdasnjih intelektualaca. Po njima, za sve je kriva manjina koja se od pocetka suprotstavljala onoj vrsti "rodoljublja" i "patriotizma" sto su se pokazali profiterskim, stetnim i laznim. Manjina sto je upravo u interesu buducnosti Srbije, odbijala da prihvati palanacki, ksenofobicni strah, mitomaniju... Prava je istina da su put ka katastrofi poplocali intelektualci Danojlicevog tipa, provincijalci i palancani po misljenju, daroviti i manje daroviti, "barbarogeniji", bez obzira gde ziveli, u Parizu (kao Danojlic) ili njegovi jednojajcani blizanci u Beogradu. Palanka je u duhu, a ne u svetu.

Malo bih preuredio Danojlicevu misao, od neistine u istinu: Postoji prostacko i postoji civilizovano jednoumlje, ali brbljarija bahatih sovinista uvek je jedna te ista. Juce naci sovinizam, danas patriotizam, juce mrznja prema drugom i razlicitom, danas etnicko ciscenje. I uvek ista pena na usta."

U knjizi Hitlerovi dobrovoljni dzelati autor Daniel Goldhagen daje niz ubedljivih primera u kojoj meri takozvani "kulturni modeli" oblikuju misljenje ali i postupke pripadnika nekog naroda. Kada se odredjeni mitovi, uverenja, predrasude, stereotipi ne osporavaju ili cak "postaju dominantni u datom drustvu, pojedinci obicno pocinju da ih prihvataju kao ocite istine". Odredjeni spoznajni modeli, po Goldhagenu, prenose se prvenstveno preko odredjenih ustanova, institucija. Goldhagenova knjiga analizira koliko su naopaki, izopaceni "kulturni modeli" prisutni u Nemackoj vise od stotinu godina konacno krunisani holokaustom i dugotrajnim izopstenjem Nemacke iz zajednice civilizovanih naroda. Kulturne modele stvaraju kulturne elite, naucne institucije, akademije, politicari. O jednom takvom, nasem "kulturnom modelu" pisao je Radomir Konstantinovic u Filozofiji palanke.

Kada ovakvi "kulturni modeli" postanu dominantni, postanu neprikosnoveni nacin misljenja, umnozavaju se kobne i tragicne zablude za koje se na kraju placa previsoka cena.

Pisem ove redove uz uobicajeno vecernje zavijane sirena. Nema struje, nema vode. Sve je obavijeno teskom, zastrasujucom tminom. Stvarnost ovoga sveta i metafora toga sveta nasli su se u jednoj istoj zizi. Bombe i rakete srucuju se kao dazd sa neba, kao bozija kazna. To su trenuci kada svako za sebe dozivljava uzasavajuce osecanje apokalipse na delu. Nema se kuda uteci, kuda skloniti. Duboka je neprozirna noc, kosmicka i ovozemaljska, jednako u nama kao i oko nas.